Епископ Атанасије (Јевтић) о темељу Цркве и Петровом исповедању вере

Ми православни, као и Свети оци, не поричемо прво место светом првоврховном апостолу Петру у његовој једнакости са свима осталим Светим апостолима. Јер то "прво место" нигде не значи неки примат власти, или прерогатива, или хегемоније самог апостола Петра над осталим Апостолима, ствар за коју нико од Апостола или Отаца у древној Цркви ништа не зна, нити о томе говори, док насупрот томе сви они говоре о потпуној једнакости по власти и благодати свих Апостола. Што се пак тиче оног познатог "спорног" места у Мат. 16:16-19, навешћемо овде само следећу умесну и правилну примедбу о. Јована Мајендорфа: Настао из полемичких разлога, вели он, проблем тумачења тог места у Мат. 16:18, тј. да ли се под "каменом" подразумева "Петар" или "Петрово исповедање вере", уствари је псевдопроблем и као такав не постоји код Светих отаца. Зато су Оци могли скоро подједнако да говоре о томе да је Црква основана и на Петру и на вери његовој. Често пута, штавише, један и исти отац Цркве има у својим текстовима и једно и друго тумачење, као нпр. Златоуст, Августин, Фотије и други. Ово код Отаца бива зато што се у Новом завету верујући човек и Црква поистовећују са вером у Христа као Сина Божијег. "Црква, вели о. Јован Мајендорф, постоји у историји зато што човек има веру у Исуса Христа као Сина Божијег; без те вере нема Цркве. Апостол Петар је први исповедио ту веру (наравно откривењем небеског Оца) и постао је зато "верх богословов", како пева Црква... Али човек је слабо биће и може да изгуби веру своју, као што ју је Петар био изгубио и било је потребно да "горко плаче" и кроз покајање да буде враћен у свој положај (ср. Јн. 21, 15-18)". Зато је Црква основана на Камену - Христу (ср. 1. Кор. 3:11; 10:4), Сину Бога живога, у Кога је поверовао и Кога је исповедио први Петар по Божијем надахнућу, и зато је постављен заједно са осталим Апостолима у темељ Цркве (ср. Еф. 2:20; Апок. 21:14). После Светих апостола увек ће постојати у свету верни који ће имати веру Петрову и апостолску у Христа и они ће се такође назиђивати на Камену - Христу и на темељу Светих апостола (1. Петр. 2:4-6; Еф. 2:20-22) и сачињаваће Цркву Христову. Црква и Христос су идентични, те није Христос Себе засновао на Петру, него Петра и све Апостоле и све људе на Себи, јер је Он глава и темељ и првина Цркве. Зато и пева наша Црква (29. јуна на празник светих првоврховних Апостола Петра и Павла): "Петре, изабрани међу Апостолима, Христос - Камен преко тебе (кроз твоје исповедање вере) у Себи оснива Цркву, коју врата адова неће надвладати".

Свети Нектарије Егински као историчар Цркве, Богословље, Београд 1975, фуснота бр. 24 на стр 82.

Свети Пајсије Светогорац о Божанском промислу

Старац Пајсије нам је исприповедао следећу причу, желећи да нам примером покаже како се Бог стара о својој деци, иако га ми често не схватамо, па се чак и гневимо на њега.

Један подвижник се молио Богу преклињући га да му открије због чега су праведници често сиромашни и неправедно пате, док су грешни и неправедни богати и задовољни. Док се молио Богу да му открије ову мистерију, зачуо се глас који му је рекао:

- Немој тражити да разумеш оно што твој ум и знање не могу обухватити, и немој испитивати тајне Божије, јер су његове одлуке сличне бескрајном океану. Али, ако желиш да то сазнаш, иди у свет и посматрај људе. Онда ћеш бити у стању да схватиш нешто од Божијих одлука. Тада ћеш спознати да је премудри промисао Божији неистражив и недокучив.

Када је подвижник све то чуо, отишао је у свет. Пошто је извесно време пешачио, стигао је до једне ливаде. Ту се налазила једна фонтана, а поед ње старо издубљено дрво. Сакрио се у то удубљење и почео да посматра ужурбану гомилу која је пролазила поред ливаде. Након извесног времена, прошао је један богаташ јашући на коњу. Застао је крај фонтане да би се напио воде и одморио. Док је седео, из џепа је извадио новчаник са златницима и почео да их броји. Када је завршио бројање, грешком је новчаник ставио на траву уместо да га врати у џеп. Затим је јео, одморио се и одспавао. Убрзо је кренуо, не приметивши да му је новчаник остао у трави.

После извесног времена, појавио се још један пролазник. Зауставио се покрај фонтане, а када је спазио новчаник са златницима, зграбио га је и потрчао у поље. Након неколико минута, појавио се и трећи човек. Како је био уморан, попио је мали хладне воде и сео да поједе комад хлеба. Док је сиромах јео, вратио се онај богаташ да потражи свој новчаник. Лице му је показивало страшан гнев и он се запутио право према сиромаху, вичући од беса и захтевајући да му врати новчаник. Сиромах, пак, који ништа није знао нити о новчанику нити о златницима, поче да га уверава да ништа од тога није ни видео. Тада је богаташ почео да га туче. Ударао га је тако снажно да је сиромах на крају издахнуо. Богаташ је онда почео да претреса његову одећу али, наравно, ништа није нашао. Отишао је осећајући се веома потиштено.

Испосник, који је седео у дупљи и посматрао шта се дешава, беше запрепашћен. Много се растужио и почео да плаче, осећајући велику жалост због неправедне сиромахове смрти, па је на крају завапио к Богу:

-Господе, шта значи оваква Твоја воља? Желео бих да знам како Твоја доброта може да поднесе оволику неправду! Један човек је изгубио новац, други га је нашао, а трећи је због тога неправедно убијен!

Док се молио и јецао, пред њим се појавио ангео Господњи:

-Немој да жалиш за сиромахом, нити да мислиш да се ово није десило по вољи Божијој. Имај на уму да се неке ствари дешавају или зато што Бог тако допушта, или да би тиме поучио људе или, пак, ради наше користи. А сада слушај: човек који је изгубио новац је најближи сусед оног што је новац нашао. Овај други је некада поседовао имање вредно стотину златника а богаташ, иначе врло похлепан, присилио га је да то имање прода за само педесет златника. Осећајући се беспомоћно, сиромах се молио Богу да казни његовог суседа. Бог га је двоструко наградио. Други човек, онај уморни сиромах који је неправедно убијен, некада је и сам починио убиство. Он се, међутим, искрено покајао и остатак живота провео је поштујући Божију вољу. Стално се молио Богу да му опрости и говорио: "Боже, допусти да умрем истом онаквом смрћу какву сам и изазвао". Разуме се да му је Бог опростио истог тренутка када се покајао због преступа. Бог је, осим тога, био дирнут осећајношћу и праведношћу овога човека, који се није трудио само да живи сагласно Божијој вољи него и да, исто тако, плати за свој грех. Бог је испунио његову жељу и допустио да буде уморен насилном смрћу - као што је и сам тражио - а затим га вазнео на небо, дарујући му венац славе због његовог дубоког и искреног покајања.

Трећи човек, онај похлепни богаташ што је изгубио златнике и починио убиство, пао је у два греха, у похлепу и тврдичлук. Бог је допустио да почини убиство како би могао да доживи бол који ће га на крају довести до покајања. Почињено убиство је за њега постало разлог да напусти свет и да се замонаши.

Гле, дакле, и у каквим околностима видите да је Бог био неправедан, немилосрдан и суров? Ви не можете испитивати Божије одлуке јер их он увек доноси исправно и сагласно путевима које познаје, док ви о њима погрешно просуђујете и сматрате их неправедним. Треба да знате да се многе ствари дешавају по Божијој вољи и из разлога који су нам непознати. Ми, дакле, треба да кажемо: Праведан си, Господе, и прави су судови твоји (Пс.119;137).

Еванђелист, парохијски лист Цркве Светог Марка, Београд, број 48/48, јануар-јун 2023, стр. 35-37.

Митрополит Антоније (Блум) о опасности назови старчества

Могао бих овде да поновим оно што сам изнео у свом реферату о духовницима и духовном руковођењу. Ограничићу се на неколико конкретних примедби. Судећи по ономе што се може чути, ученици и студенти духовних школа крећу на свештену службу са илузијом да они знају пут са земље на небо, и да друге могу упућивати у Царство Божије. Недовољно им сугеришу да се улога духовника састоји у томе да се ослушкује, загледа људска душа да би се прозрело што у тој души чини Сам Господ Духом Својим Светим, и да (остављајући по страни питање о грубом нарушавању моралности), свештеник, разговарајући са братом у Христу или слушајући његову исповест, не може увек да му да савет "од Бога": неки пут свештеник јасно види деловање Светог Писма, а неки пут само да каже: "Ево чему је мене научио живот". Примере такве благочестиве и побожне опрезности можемо наћи код великих руских духовника: онима који су му се са покајањем и молбом за поуку обратили Свети Амросије Оптински је барем у два мени позната случаја (погледај књигу о њему проте Сергеја Четверикова) одговорио: "Шта могу да ти кажем? Већ три дана молим Пречисту Дјеву за поуку: она ћути. Како ћу се осмелити да ти одговорим?" Како је то далеко од читавог низа мени познатих примера! И ти примери се срећу и код "угледних духовника" и код тзв. "младих стареца". Ево неколико таквих:

1. Долази на исповест зрела, умна, дубоко верујућа професорка књижевности: "ради смирења" самозвани духовник јој забрањује да чита било какву световну литературу, и каже: "Читај само Свете Оце!"

2. Млада Јеврејка, неверујућа, случајно отвара Еванђеље. Дешава се озарење: за њу се све променило, прешла је из смрти у живот. За крштење је припремају добро образовани пријатељи. Крсти је млад свештеник. Када она на растанку моли благослов од њега, свештеник јој каже: "Ти си сада постала Хришћанка. До свог последњег часа мораш се кајати зато што су твоји преци убили Христа". И из пронађеног, не (!) дарованог јој раја он је, у свом незналаштву, гура у пакао, гори од неверовања.

3. Долазе два млада пара "духовнику": "Благослови, баћушка, брак!", "Да, благосиљам, али морате да замените младожење и невесте!" "Како то?", "Ти, А си се спремао да се ожениш са Б, а ти, В, са Г? Е, сад се замените: А нека се ожени са Г, а Б, са В". Безумници су га послушали, и после краћег времена бракови су се растурили, а један од супружника се убио...

4. И још један пример лажног духовништва: пар тражи благослов за брак. Духовник га не даје, него шаље младожењу на Свету Гору, неком старцу, "који је видео сатану у лику змије и силом своје молитве га убио". Младић одлази на Свету Гору, нађе стареца, све му објасни. Он се смеје: "Какве глупости! Ништа слично са мном се никад није десило! Врати се ти лепо кући, и , ако се волите, ви слободно ступите у брак!"

И све се ово односи на "зреле", "угледне" духовнике. Шта очекивати од младих свештеника, које почесто праве "младим старецима"? Прочитавши нешто од Светих Отаца, они уображавају да знају пут на небо, не примећујући да саме њих уображено знање није довело до неба. Зар их не би требало учити да, ако неко иде у планине, себи бира водича који је сам био на циљу и вратио се жив!

Много би се још могло писати (и требало би) на ову тему, али би и ово могло послужити као основа за размишљање о припремању свештеника и о разним степенима искуства приликом пастирског руковођења.

Књига о прелести и лажном духовништву - како се сачувати од духовне обмане, Библиотека Образ светачки, Београд 2013, стр. 417-418.

Да ли је Христос распет на Крсту или обешен на стубу?

Фреска Христово распеће - Манастир Студеница

Међутим Јеховини сведоци признају да је Христос страдао и умро, али није био распет на крсту него обешен о дрво, о стуб. А да је тако, позивају се на речи из Светог писма где се заиста спомиње дрво.

"Бог отаца наших васкрсао је Исуса кога сте ви обесили на дрво и убили" - рекоше апостоли Јеврејима (Дел. ап, 5,30). И још једном је апостол Петар рекао о Исусу: "Ми смо сведоци свега што је починио у јудејској земљи  и у Јерусалиму. Њега су убили обесивши га о дрво" (Дел. ап. 10,39) Ето доказа да Христос није распет на крсту - веле секташи!

Такав "доказ" је права правцата превара! Да су Јеховини сведоци познавали православно црквено песништво могли би навести далеко више цитата да је Христос "висио на дрвету".

Илустрације ради наведимо само један: "Помјани нас, Христе Спасе мира, јакоже разбојника помјанул јеси на древје". Па ипак из тих црквених песама нити следи да је Христос био обешен о неко дрво, нити привезан за дрвани стуб, нити да Православна црква тако шта учи и верује. И у тим песмама и у оним библијским цитатима које су навели јеховисти реч је само о материји од које је био начињен крст, а не о облику какав је крст изгледао, Крст је био од дрвета, а не од неког другог материјала, гвожђа или камена. А да је у питању био баш крст, а не обичан дрвени стуб следи из једногласног сведочанства свих еванђелиста (Мт. 27,32-40; Мр. 15,21-32; Лк. 23,26; Јн. 19,17-25). У тим еванђелским извештајима о Христовом распећу десет пута еванђелисти тврде да је Христос распет на крсту, а ни један једини пут да је био обешен на стуб. Нарочито је важно сведочанство евангелисте Јована који је пратио Христа на Голготу, био под крстом на којем је Христос висио распет, и као очевидац четири пута смомиње крст (Јн. 19,17. и 19. и 25. и 31. стих).

Осим тога, сва четворица евангелиста сведоче да је Христос био распет а не обешен. А распет може бити само на крсту а не на обичном стубу. И јевреји су говорили Пилату за Христа: "Распни га", а не "Обеси га" (Јн. 19,6; Лк. 23,21).

Додајмо свему овоме да и апостол Павле који се еванђељу научио од Христа (Гал. 2,11-12; 1Кор. 11,23) сведочи да је Христос био распет на крсту (1.Кор.1,23; 2,2; 2,8; 2.Кор. 13,4; Гал. 6,14; Кол. 2,14).

Чак и апостол Петар на чије су се речи јеховисти двапут позвали да би доказали да Христос није био распет на крсту него обешен о дрво, чак и он сведочи да је Христос био распет (Дел. ап. 4,10).

Тако, дакле, јеховистичка тврдња да Христос није био распет на крсту него обешен на обичном стубу, не само што није у складу ни са Библијом ни са историјом, него пошто је немогуће веровати да они нису прочитали сва ова библијска сведочанства о крсту и распећу, може се закључити једино то, да је њихова тврдња намерно убачена у масе да би необавештени поверовали.

Из књиге: "Научно оправдање религије" Књига 6 - Црква и секте, др Лазар Милин, Београд 2019, стр. 389-390.

Неколико речи о опасностима јоге

Архиепископ Руске Заграничне Цркве, Александар (Милеант), о јоги пише: "Обично се појам јоге односи на систем вежби, који се састоји из различитих телесних положаја, регулисања човековог дисања и медитације. Она такође нуди методе за видовитост и "отварање трећег ока" Развој видовњачких способности наводно пружа човеку могућност да види шта се дешава на удаљеним местима или догађаје у прошлости и будућности. На извесном степену својих вежби, ученик може видети сијајуће лице "учитеља" који тада постаје његов водич.

По мери у којој човек постиже успех у вежбама јоге, он отвара своја чула. На пример, према упутствима Агни Јоге ("огњена" јога Николаја Рериха), на извесном степену може се задобити "виђење звезда духа", у коме човек почиње да виђа бљескање светлости у свемиру, која се појављује као светлеће тачке различитих боја; ова способност се може задобити само читањем окултних књига. Следеће на реду је "контемплација очишћујућих ватри центара" тј., чакри, које наводно опажају невидљиви свет и кроз које тај невидљиви свет може деловати на човека. На следећем степену, човек почиње да чује "глас невидљивог учитеља", који му открива окултне тајне. (Мадам Блавацка и Рерих су написали многе томове, који су им диктирани од таквих гласова). На највишем степену, дешава се појављивање "спољашње ватре", која сједињује свест личности са свешћу свемира. /.../ Мантра јога, техника кришнаита, тибетански будизам и трансцендентална медитација теже ка директном виђењу "божанства" мантре и заједници са њим. Ово са собом, наводно, доноси блаженство, срећу и откриће натприродних способности.

Сви облици јоге су опасни, јер прерано и насилно откривају још зелени "пупољак" човекове духовне природе. Вежбе јоге сакате човеков духовни центар, за који је Бог одредио да буде отворен само у следећем животу, када човек буде очишћен од смртоносне заразе греха. Многи ауторитети упозоравају нас на опасност од вежбања јоге, јер су видели њене разорне последице.

На пример, Гопи Кришна пише: "Сви системи јоге су смишљени да донесу психо-физичке промене у човеку, које су као такве неопходне за промену његове свести." Ове промене су изазване одређеним положаима јоге и техникама дисања, које подижу човекову окултну енергију и психичке силе. Оне изазивају драматичне промене у свести, које су толико снажне, да је највећи део оних који су их осетили, остао заувек психички промењен.

У садашње време, многи људи вежбају јогу као неку врсту гимнастике. Нису свесни чему води јога. Било је случајева, када су и "најневиније" вежбе јоге одводиле људе у лудило и демонску поседност. Оно што је још злокобније јесте да неки људи прихватају психичке промене изазване јогом, чак и нападе лудила, као позитивно духовно искуство, које води ка мистичком просветљењу.

Није изненађујуће да вежбање јоге може изазвати пропаст и тела и ума. Стварни циљ јоге је да уништи личност, ту "обмањујућу илузију", са циљем да додирне "истинско Ја" безличног Брахмана.

Моти Лал Пандит изјављује: "Циљ Јоге је да ослободи човека од његовог нормалног стања. За ово се користе различите методе: психолошке, психичке, менталне и мистичке. Све ове технике су неприродне и антидруштвене пошто јога прописује начин живота, који објављује, "Моје смртно постојање не заслужује да живи.""

Пошто је јога заснована на окултним идејама, није за изненађење да додир са њом, води у неповратне промене психе и у болести. Ово није из разлога што се јога вежба неправилно, већ због своје окултне природе. Многи људи, чак и лекари, погрешно претпостављају да је јога безопасна.

Чињенице су, међутим, убедљиве: јога је изазвала бројне психолошке болести, чак и смрт. На пример, Свами Прабаванда пише о јоги вежбама дисања: Дозволите ми да вас упозорим да ове вежбе дисања моги бити веома опасне. Посебно ако се изводе неправилно, постоји озбиљан ризик да се оштети ум. Они који практикују ове технике дисања, без правилног надгледања, подложни су да постану толико болесни, да ни медицина ни наука неће бити у стању да их излечи, или чак да установе правилно у чему је проблем.

Шри Пурихит Свами, коментатор Пантанђали јоге сутре, упозорава: "У Индији и Европи, сусрео сам око 300 људи, који су трпели због погрешних вежби. Лекари који су их прегледали, нису пронашли органско оштећење, па стога нису могли преписати никакав лек".

Други значајни ауторитет јоге, Ханс Улрих Риекер, аутор књиге "Јога и духовни живот", упозорава: "Јога није просто забава. Треба да се сећамо да њено вежбање може одвести у лудило или смрт. У кундалини јоги, ако се дах (prana) уклони прерано, постоји тренутна опасност од смрти јогина.

Гопи Кришна, горепоменути стручњак за изучавање јоге, упозорава на опасности јоги вежби, које могу изазвати снажну реакцију централног нервног система и изазвати смрт. Класични водич хата јоге, "The Hatha Yoga Pradipika", даје упозорење у другом поглављу: "Као што се човек мора чувати лавова, тигрова и слонова, тако такође и prana ("божанска" енергија дисања), мора бити под контролом, иначе може убити човека који вежба јогу."

Свами Прабаванада ("Јога и мистицизам") укључује у могуће последице неправилног вежбања јоге: обољење мозга, неизлечиве болести, лудило, мрачна расположења и борављење у стању транса. Све ово због "једне мале грешке".

Када би они који предају Јогу, били отворенији и искренији о опасностима које се скривају испод површине, многи катасрофални случајеви би били спречени".

Из књиге: "ИЗБАВИ НАС ОД ЛУКАВОГА, Православље и магија, астрологија, јога..." Библиотека Образ светачки, књига 34, Београд 2014, стр. 390-392.

ПРЕДЛОГ ЗА ЧИТАЊЕ:

Духовна опасност од медитације - исповест једног медитанта

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: Врлинослов - Православље и/или Јога, презвитер Оливер Суботић

Свети Серафим Саровски о неосуђивању ближњег

Никога не треба да осуђујемо, па макар и сопственим очима видели да неко греши или је упоран у кршењу запоовести Божијих, по Речи Божијој: Не судите, да вам се не суди (Мт. 7,1) и опет: Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Своме господару он стоји или пада. Али ће стајати јер је Бог моћан да га усправи. (Римљ. 14,4)

Много је боље увек дозивати у сећање речи апостола: Зато који мисли да стоји нека пази да не падне (1. Кор. 10,12). Јер, није познато колико времена ћемо моћи пребивати у врлини, као што говори Пророк који је опитно познао: А ја рекох у изобиљу своме: нећу се поколебати до века. А кад си окренуо лице Твоје, ја постадох (сав) смућен. (Пс. 29, 7-8)

Због чега осуђујемо браћу своју? Због тога што се не старамо да познамо сами себе. Ко је заокупљен познањем самога себе, нема када да примећује друге.
Осуђуј себе и престаћеш да осуђујеш друге.

Сами себе треба да сматрамо грешнијим од свих и свако рђаво дело да праштамо ближњем, док само ђавола треба да мрзимо, будући да га је он преварио. Дешава се да нам се чини да други рђаво поступа, док је због његове добре намере то у ствари добро. Осим тога, врата покајања су свима отворена и није познато ко ће пре да прође кроз њих - да ли онај који суди или кога осуђују.

Осуђуј рђава дела, а ономе ко их чини не суди. "Ако осуђујеш ближњег" - учи преподобни Антиох - "заједно са њим и себе осуђујеш за то исто за шта њега судиш. Нисмо ми дужни да судимо или осуђујемо, будући да то доликује једино Богу и Великом Судији, који зна срца наша и скривене страсти природе" (Антиох, 49).

Да бисмо избегли осуђивање потребно је да пазимо на себе, да ни од кога са страстима не примамо помисли, и да будемо мртви за све.

И тако, љубљени, немојмо мотрити на туђе грехе, нити судити другима, како не бисмо чули: Синова људских зуби су, њихови оружје и стреле, и језик је њихов мач оштар. (Пс. 56,5)

Из књиге: "Поуке очинске љубави", ПРАВОСЛАВАЦ Шабац, стр. 73-75.

ПРЕДЛОГ ЗА ЧИТАЊЕ:

Свети Исак Сирин о греху осуђивања ближњих

Не судите да вам се не суди (Мт. 7,1) - Поучни примери о неосуђивању ближњих

Да ли су баптисти упознати са учењем Православне Цркве? - други део (Коме се славски колач приноси као жртва?)

У овом чланку, одговорићемо на још једну неистину коју је изнео баптистички теолог Горан Дојин на свом Јутјуб каналу, овога пута везано за приношење славског колача. Наиме, у видеу под називом "Идолопоклонство", Дојин критикује Православну праксу иконопоштовања (при чему је показао да исту не познаје) и између осталог говори:

Када ломе колач они тада приносе жртву идолу и радују се својим рукотворинама (4:54)

Дакле, Дојин сматра да Православни Хришћани славски колач приносе идолима. С обзиром да није навео ниједан доказ за горе изречено остаје да погледамо коме Православни Хришћани заиста приносе славски колач и како изгледа сам чин.

У Цркви свештеник, пре или после свете Литургије, благосиља Славски колач, кољиво (жито) и вино (које домаћин понесе са собом), молећи Бога да прими принесену жртву у спомен Светитељу који се слави.

Онда узме колач, сече га са доње стране унакрст, а затим га са свечаром (домаћином) окреће певајући следеће три песме:

1.  Свјати мученици, иже добрје, страдалчевствовавше и вјенчавшсја, молитесја ко Господу, помиловатисја душам нашим.

(Свети мученици, који сте се добро борили и венце стекли, молите се Господу да се смилује на душе наше.)

2.  Слава Тебје Христе Боже, апостолов похвало, мучеников радованије, ихже проповјед Тројица јединосушнаја.

(Слава Теби Христе Боже, апостолска похвало, мученика радовање, чија је проповед Тројица јединосушна.)

3.   Исаије ликуј, Дјева имје во чревје, и роди Сина Емануила, Бога же и человјека; Восток имја Јему, Јегоже величајуше, Дјеву ублажајем.

(Исаије ликуј, Дјева заче и роди Сина Емануила, Бога и човека; Исток Му је име; Њега величајући Дјеву блажену прослављамо.)

Затим преломе колач на пола и држећи сваки своју половину састављају га. Љубећи колач свештеник говори:

„Христос посредје нас.“ (Христос је међу нама)

Свечар љуби Славски колач и одговара:

„И јест и будет.“ (Јесте и биће)

Ово чине три пута. (Извор, нагласак мој)

За више информација послужиће нам и следећи текст:

Затим свештеник узима у леву руку колач, поред кога стоји вино, а десницом благосиља обоје говорећи: „Господе, Исусе Христе Боже наш, благослови хлеб и вино ово Духом твоим светим, сада и увек и све векове векова. Амин“. Подижући потом, обема рукама колач произноси: „У славу и част светога (име Крсне славе) приносимо ти ово Господе, његовим молитвама прими всеблаги жртву ову на пренебески твој жртвеник.“

После поменуте молитве у којој се моли Бог да прими принешену жртву у спомен светитеља који се слави, окрене се колач на наличије и реже се у облику крста. Тај рез се прелива црвеним вином уз речи: У име Оца, амин, и Сина, амин, и Светога Духа, амин. (Извор, нагласак мој)

Наведени текстови јасно показују да Православни Хришћани славски колач као жртву, приносе искључиво Богу. Све молитве и све радње приликом сече колача у Цркви, у централно место стављају Господа Исуса Христа. Остаје нејасно где је Дојин ( који се представља као одличан познавалац учења Православног Хришћанства ) пронашао да се колач приноси идолима. Нажалост, ово је само један од многих примера како поједини теолози изврћу Православно учење са намером да што више људи придобију у своју заједницу, не либећи се при томе да изнесу и чисте неистине, које се врло лако могу проверити и наравно оповргнути.

ПРЕДЛОГ ЗА ЧИТАЊЕ:

Да ли се Православни Хришћани спашавају добрим делима? Одговор баптистичком проповеднику Горану Дојину

Да ли су баптисти упознати са учењем Православне Цркве? (Коме Православни Хришћани одају сву част?)